Pregleda (36)

Šta utiče na to koju ćemo profesiju odabrati, čime se baviti u životu? Je li uvek novac osnovni motiv, onaj koji utiče na naše izbore? Sem spoljašnjih, postoje li i unutrašnji motivi koji nas pokreću?

Iako se danas govori da materijalno pokreće sve, da je novac osnovni motiv i cilj radnog angažovanja, što se povezuje sa nesigurnim vremenima i problemima egzistencije, svedok sam da postoje i neke druge potrebe i osećaji, unutrašnji motivi koji utiču da izbor profesije ne bude uslovljen samo spoljašnjim podsticajima.

Radeći u Centru za socijalni rad, upoznala sam mnoge ljude, domaćine ove ustanove, čije je osnovno opredeljenje pomoći nemoćnima i unesrećenima. Oni rade, pružaju podršku, savet, pomoć deci koja nemaju roditelje, deci čiji su roditelji u postupku razvoda braka, deci koja ispoljavaju poremećaje u ponašanju, deci koja su zlostavljana i zanemarivana, odraslima sa ispoljenim asocijalnim ponašanjem, porodicama lošeg socio-ekonomskog statusa...
Ne moramo pominjati samo prethodne nemirne godine na našim prostorima, veliki broj raseljenih lica, onih koji su ostali bez ičega što su godinama stvarali, bez svojih najrođenijih. Tu su i svakodnevne ljudske krize, padovi i stresovi. Biti potpora, osoba koja će pokazati razumevanje i empatiju, olakšati trenutni osećaj bola i pomoći u prevazilaženju osećaja bespomoćnosti i bezizlaznosti, je velika odgovornost ali i čast.

Nije lako uvek održati profesionalnu distancu, biti nepristrasan jer se radi o ljudima, njihovim osjećanjima i potrebama, nešto sa čim se često i sami u svakodnevnom životu srećemo, pa se lako identifikovati sa njima. Teško je odrediti pravu meru u pokazivanju brige i zainteresovanosti, ne preći granicu objektivnog i profesionalnog. Teško je sve te misli o problemima i tužnim ljudskim sudbinama sa kojima smo se sreli toga dana, ostaviti u kancelariji kad istekne osmočasovno radno vreme. Nije lako izaći na kraj sa osećajem potištenosti kada u nekim situacijama ne možemo učiniti još više, iako to želimo.

Ali, isto tako, osećaj ispunjenosti i ponosa kada uspemo da izvučemo neku porodicu iz krize u koju je zapala, njihovi osmesi i reči zahvalnosti na ukazanoj pomoći i pokazanom razumevanju, to što smo im pomogli kad su u jednom momentu poklekli da ne samo ustanu već i nastave napred, je nešto posebno i veliko, nešto što nas podstiče da idemo dalje sa istim elanom i željom. Prepoznavanje rezultata svog rada ali i podrška ostalih članova tima koji su sa nama i kada smo uspešni i kada rezultati nisu baš kakve smo želeli, gura nas i motiviše da sutra budemo još bolji, jači, kreativniji i odgovorniji. Čuvamo jedni druge od burn outa, čuvenog sindroma sagorevanja, koji vreba u ovoj profesiji, jer je i pomagačima često potrebna pomoć.

Na kraju, možemo zaključiti da je ono što nas motiviše na rad, sem uvek prisutnih i neizostavnih materijalnih potreba, veliki izazov koji pomagačke profesije nose sa sobom, visok nivo lične odgovornosti i uključenosti. I eto puta da zadovoljimo svoje potrebe najvišeg ranga, potrebe za samopoštovanjem i samoostvarenjem.

Valentina Nedović, psiholog, Centar za socijalni rad

Izvor: vijesti.cg.yu