Pregleda (5)

Sava Šumanović: „Pod mostom“ (iz ciklusa „Šidijanke“)

Pre 70 godina Sava Šumanović je završio grandiozni ciklus aktova pod nazivom „Šidijanke”, po stvaralačkom naporu i obimu njegov najveći poduhvat, po umetničkoj vrednosti različito viđen, a nedovoljno gledan ciklus slika. Radio ga je nekoliko godina, ubeđen da je na tragu „idealnog stila”, sa verom da gradi delo za večnost. Kao i u mnogim drugim slučajevima u istoriji umetnosti, ono u šta je najviše verovao donelo mu je najviše bola i razočaranja: „Šidijanke” su osuđene od svih oficijelnih autoriteta Savinog vremena.

O izložbi „Šidijanki” 1939. godine Jovan Popović je rekao, između ostalog, i ovo:
„Jezivo, grobljanski deluju one dvorane s ogromnim platnima, na kojima se jedan te isti ženski akt varira u bezbroj poza... Ali, takvih slika, u raznim kvadratno-santimetarskim razmerama, ima na desetine (nisam ih tačno izbrojao). Tako da vas u trećoj dvorani već progone kao halucinacija.”

Svakako najpredaniji izučavalac i najbolji poznavalac Savinog slikarstva Miodrag B. Protić zapazio je u ovom „utopijskom diskursu i izvesnu intuiciju postmodernog”. Protić u ovom ciklusu velikih formata nije video izuzetno delo. Takođe pouzdan poznavalac Savine umetnosti, koji je kao dečak rastao u Savinom komšiluku i Šidu, dr Dimitrije Bašičević dozvolio je mogućnost da u nekom drugom vremenu, u izmenjenim uslovima shvatanja stila, „Šidijanke” budu drugačije viđene.

I, kao što često biva u vrednovanju umetnika i njihovih dela, skoro prevratnički posao nisu preduzeli „ovlašćeni” merioci umetničkih vrednosti već lekar po struci, više saputnik nego tumač umetnosti, dr Vojin Bašičević. Njemu se pre desetak godina učinilo da je to „drugo” vreme došlo, pa je o svom trošku objavio do sada najpotpuniju i najuspešniju monografiju o ovom Šumanovićevom ciklusu. Dr Vojin Bašičević rođeni je brat poznatog slikara i istoričara umetnosti dr Dimitrija Bašičevića, koji živeo i umro u Zagrebu. Obojica su sinovi Ilije Bašičevića Bosilja, šidskog naivnog slikara svetske slave. Istražujući veliku umetničku i ljudsku zagonetku svog oca, dr Vojin Bašičević nije mogao da zaobiđe ni kontroverznu osudu Savinog ciklusa, i nije se zaustavio sve do pristanka Galerije „Sava Šumanović” da se svi aktovi „Šidijanki” izlože zajedno, bez prisustva drugih Savinih slika. Posle velikog uspeha izložbe u Šidu 1997. godine, „Šidijanke” su viđene u Novom Sadu i Beogradu.
– Nije bilo pravično, a pokazalo se da nije bilo ni održivo, da se o Savinim „Šidijankama” donosi sud na osnovu dve-tri slike iz ovog velikog ciklusa. Zaista, svi su videli samo dve-tri slike i na osnovu njih sudili. Niko nije video sve. Kao da je sud unapred pripremljen, pa svako mora da se drži njega. Možda samosvojan i iskren, nekakav autoritet je presudio a drugi su to orkestrirano ponavljali, sa malim izmenama, ne uspevajući da dođu do sopstvenog suda – kaže Bašičević.

„Šidijanke” je radio zreli Šumanović, pa je to veoma važna činjenica u vrednovanju ovog ciklusa. Malo je verovatno da bi umetnik takvog rukopisa i tolikog iskustva dozvolio sebi tako veliku zabludu, za kakvu su ga neki „optuživali”.

Lekaru po struci, dr Vojinu Bašičeviću niko nije odrekao kvalifikovanost za podvig jer je pored svoje osnovne profesije, u senci svog oca, genijalnog naivnog slikara Ilije Bašičevića Bosilja, i u senci svog brata, stekao samosvojne kriterijume gledanja slikarskog dela. Bašičević je ubedio i Jerka Denegrija da učestvuje u ovoj neobičnoj promotorskoj avanturi, ubedio je i tadašnjeg direktora Galerije „Sava Šumanović” u Šidu Nadeždu Grozdanić da iz galerijskog prostora skloni sve druge slike i izloži samo „Šidijanke”. Kad su ova naga ženska tela, sa pejzažima u pozadini, prekrila zidove galerije, lako je mogla da se vidi nepravičnost izvođenja zaključaka o ovom ciklusu na osnovu gledanja dve-tri slike.

Možda je još uvek otvoreno pitanje da li je došlo vreme za drukčije vrednovanje „Šidijanki”. Međutim, sasvim je sigurno da je Sava Šumanović, stavljajući jedan te isti ženski lik u različite poze i u različite kolorističko-svetlosne situacije, islikao svojevrsnu „Pesmu nad pesmama”. To je monumentalna poema o ženskom telu, bez presedana po čednosti, naivnosti i liričnosti.

O tom ponavljanju jednog te istog lika, Lazar Trifunović u delu „Srpsko slikarstvo 1900–1950” kaže da je Sava „sa upornošću ali i sa posustalom maštom tražio nove i neobične stavove. Zato je došlo do neminovnog ponavljanja i nesrećnih kompozicionih rešenja, u kojima je ponekad ponestajalo nadahnuća, tako da se najslabiji radovi iz poslednje decenije nalaze u ovoj grupi slika”.

Sava je ovaj ciklus radio četiri godine, pisao je Dimitrije Bašičević, koji je u vreme svoje mladosti bio savremenik Save Šumanovića. Iako kvalitetom nije najsnažniji, on je među svim ciklusima najvažniji za razumevanje Savine umetničke prirode, sklone želji za prodiranjem u suštinu stvari i u težnji za nemogućim.

„Šidijanke”, završene pre 70 godina, pre svega su umetnikova težnja ka nemogućem. Umetničko delo, u suštini, meri se po tome koliko se umetnik primakao nemogućem. Rečju, pošto nam nemoguće nije suđeno, umetnički podvig, pogotovu ovako veliki, ne može da se razume samo u jednom vremenu. Deo „suđenja” valja ostaviti za one posle nas, kojima će veća vremenska distanca omogućiti nepristrasnije tumačenje.

Izvor: Šidski portal