Majstor za duži život

Umesto slikar, Beograđanka Tanja Filipović postala je konzervator, restaurator, ikonopisac i pozlatar. Srećna je što umetničkim delima produžava život, ali još više što ih s uspehom i sama stvara

Zvanje koje je stekla na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti glasi – diplomirani konzervator i restaurator. Međutim, Tanja Filipović kaže da je tokom školovanja imala sreće i izučila još dva stara zanata – pozlatarstvo i ikonopisanje. I običnom laiku je dovoljan letimičan pogled na ikone koje stvara, da bi shvatio da se ne radi o priučenom, već o profesionalnom ikonopiscu. Isto važi i za pozlatarske radove, a pravo divljenje izazivaju umetnička dela koja se vide pre i posle konzervacije i restauracije.

Dok razgovaramo, Tanja vadi isečena, urolana platna koja više liče na ostatke loše čuvanog pocrnelog papirusa iz Keopsovog vremena, nego na uljane slike i objašnjava:

– Ljudi često, iz neznanja, iseku iz rama stare i oštećene slike i urolaju ih, čime naprave dodatnu štetu. Zato svima ponavljam, ako ne znate kako da dopremite delo do restauratora, pozovite ga, on će već znati da postavi „dijagnozu” i najbezbednije ga prenese do radionice. „Lifting” po želji i meri Na pitanje da li je slici u jako lošem stanju moguće vratiti nekadašnji izgled, Tanja vadi foto-arhivu i pokazuje dela koja je konzervirala i restaurirala. Dokumentovane su sve faze rada, od prvobitnog izgleda, koji se često samo nazire, do kraja, kad delo ponovo blista. Ipak, zahtevi su kaže, različiti.

Antikvari obično traže da se ne skine sva patina i slika ne „upegla” do kraja već da se samo stručno konzervira. Ima i onih koji žele da plombe ostanu vidljive, ali i ljudi koji zahtevaju totalni „lifting”. Najstarije slike koje je naša sagovornica spasila datiraju iz vremena renesanse i doneo joj ih na „lečenje” jedan švajcarski galerista. Uprkos tome što su bile u stanju raspadanja, s uspehom ih je vratila na zid. Objašnjava kako:

– Prvo se staro platno podlepi novim, zatim se oštećenja mehanički očiste, u njih se stave plombe koje se prave od zečjeg tutkala i bolonjske krede, a onda pažljivo, hirurškim skalpelom „izbrijaju” do starog bojenog dela. Sama restauracija radi se isključivo vodenim bojama najkvalitetnijeg pigmenta, a vezivo se pravi od meda i vode. Bilo kakve intervencije uljanim bojama i lanenim uljem osetljivim na svetlost, vremenom požute i promene boju.

Dobar restaurator se vidi u slučajevima kada je na određenim delovima slike boja potpuno otpala, a nema dovoljno informacija o tome kako je slika izgledala. E, tada na scenu stupa intuicija, iskustvo, a pre svega slikarski talenat, kome naša sagovornica teško može da odoli.

Što se pozlatarskog i ikonopisačkog umeća tiče, Tanja može da zahvali profesoru Miši Mladenoviću koji je svoje teorijsko i praktično znanje i bogato iskustvo nesebično prenosio studentima. Pozlata zahteva znanje i preciznost Dve od mnogo faza u procesu restauracije

– Ikonopis se nekada mogao naučiti samo po manastirima, ili od ljudi koji su već stekli to znanje. Danas je drugačije. Postoje radionice i privatne škole, ali je i nivo obrazovanja, kao i kvalitet ikona koje se nalaze na tržištu, često sumnjiv. Naježim se kad vidim da ikone stoje u izlogu, na suncu, što samo govori da znanje o njima nedostaje i onom ko ih je slikao i onom ko ih prodaje.

Profesionalni ikonopisac mora da zna koje drvo da odabere, kako da ga seče, spaja, pripremi...

– Najradije radim na lipi jer je najmanje sklona crvotočini. Slikam jajčanom emulzijom i čistim pigmentima. Ikone ne trpe debele nanose, zato se slika u lazurama. Vizantijska ikonografija je vrlo složena, a u ikonopisu postoje kanonska pravila koja se moraju poštovati.
Za ikonopis Tanji su najbolja vizit-karta četiri ikonostasa – u crkvama u Donjoj Mravici i Brđanima i manastirima Koporin i Lepenac. Naravno, po lepoti i kvalitetu ne zaostaju ni pojedinačne ikone. Da nije tako, teško da bi opstala kao slobodan umetnik i samohrana majka. Podseća nas i da je pozlatarstvo zanat za sebe, koji danas praktično nema gde da se izuči. Radi se listićima zlata ili srebra, na površinu prethodno dobro ispoliranu ahatom. Mogu se pozlaćivati slike, ikone, nameštaj, duborez, keramika, crkvene kupole, krstovi, a trenutno je najtraženije pozlaćivanje gipsanih radova. Sam posao zahteva mnogo pažnje i iskustva, a u prostoriji u kojoj se radi ne sme biti prašine niti jakog strujanja vazduha. U protivnom, za tili čas bi ste se našli u oblaku zlatne prašine.

Izvor: Politika