Igračke koje uče

Igranje je deci važno koliko i hrana, ljubav, sigurnost. Kroz igru se zabavljaju, uče i pripremaju za život. Igračke su im „alatke” kojima grade predstavu o svetu. Upravo takve, edukativne, pravi i Ivanka Milošević, nastavnica iz Vrnjačke Banje

Pokazalo se da najskuplje igračke nisu uvek i najbolje, jer komplikovane mehanizme letelica, kučića koji laju, lutki koje se smeju i sličnih skalamerija deca začas rastave na delove koje pobacaju ili se njima, ako su oštri, povrede. Danas u svetu vlada nov pristup – da igračke budu od prirodnih materijala, osmišljene tako da mališani, igrajući se, uvek ponešto i nauče. Zato se i zovu edukativne igračke. Upravo takve dobila su na poklon, čak iz Londona, deca Ivanke Milošević, nastavnice likovnog obrazovanja iz Vrnjačke Banje. Bile su jednostavne, drvene, privlačne, zgodne za elementarno prepoznavanje oblika, boja i pojmova. – Očarale su i decu i mene. Upitala sam se zašto i drugi mališani ne bi dobili priliku da se poigraju, zabave i pouče nečim sličnim. Trgovine su uglavnom krcate gomilom plastičnih igračaka koje deluju hladno i nemaštovito – priča Ivanka.

Meda – slovarica i igračka i ukras

Ideju je ostvarila uz pomoć supruga Predraga u kućnoj radinosti. Od prirodnog ekološkog materijala – lipovog drveta načinili su prve igračke koje bi trebalo da deluju i na razvoj dečje inteligencije. Dokazano je da najmlađi usvajaju znanje i taktilno, dodirujući predmete u svom okruženju, a da povoljan efekat na razvoj inteligencije daje i svaka igračkica-mozgalica.

Prve forme su bile domaće životinje krava i tele, ovca i jagnje, koka i pile, prase sa mamom, kobila sa ždrebetom, kuja sa štenetom... Igračke su pravljene po principu pazli, uklapale su se jedna u drugu ali u paru, tako da se mladunče uklapalo samo u svoju mamu. Sklapajući ih, deca su na očigledan i jednostavan način učila ko od koga nastaje i kako. Tako su savladavala i prve lekcije o rađanju, odnosno donošenju mladunaca pa i potomaka naše vrste na svet.

Realizaciji igračaka prethodile su predradnje – najpre crtež olovkom na papiru. Iscrtane konture životinja su prenosili na ploču drveta, pa rezali, obrađivali, brusili i glačali. Oblaci prašine i gomilice piljevine pratili su taj deo posla. Lakši deo je bio bojenje igračaka ekološkim bojama.– Kada smo dobili farmu, postavilo se pitanje kako i gde je smestiti. Rešenje je bilo drvena kutija, koja je ujedno bila i ambalaža i štala. Pored su stajali i „baka i deka”, vlasnici farme. Deca su tako sticala pojam o tome kako na selu sve funkcioniše i kako se o blagu brine – ističe Ivanka.

Meda, prvi učitelj

Sledeći poduhvat je bila naša azbuka. Papirnatih slovarica je mnogo, ali kako ćirilicu da „spakuju” na trajniji materijal, a da uz to deluje i veselo i deci privlačno Problem je rešen tako što je korišćen princip pazle, dostupan dečjem uzrastu. Dečji omiljeni lik – meda bio je osnova slovarice a na njegovom okruglom stomačiću – kompletna azbuka. Iznad svakog slova je pojam, predmet koji tim slovom počinje. Kada ga dete podigne, videće i slovo. Tako vizuelno uči azbuku. Meda je ukras u dečjoj sobi, dete se vezuje za blisku igračku i od nje uči. Za izradu su koristili ponovo omiljeni materijal – drvo.– Sugerisano nam je da što manje koristimo boju, da je bolje da to bude samo drvo. Onda smo se orijentisali na konjiće na točkićima, u stilu nekadašnjih starinskih igračaka. Bili su i kompleti od tri konjića sa grivama u različitoj boji, tako da deca mogu da ih uoče i razlikuju. Na red je potom došao transporter, omiljena igračka dečaka. Oni vole avione, kamione, a kako i sami imamo mušku decu, Matiju i Luku od sedam i pet godina, potpuno sam razumela njihova interesovanja i potrebe – kaže Ivanka.


Autići i kamioni, omiljene igračke za dečake

Ko je čija mama: prva lekcija o životinjama
Kreirali su mali auto, pik-ap i kamionet koji se prevoze na transporteru. Da bi se mali vozni park uklopio i smestio na transporter – mora se dobro mućnuti glavom. Tako se upošljava i motorika, kombinatorika, logika i inteligencija deteta.

Ivanka kaže da najveće interesovanje za edukativne igračke pokazuju vaspitači, učitelji i nastavnici koji znaju šta deci treba i na koji način najlakše usvajaju znanje. Ivanka predaje likovno obrazovanje u školi u selu Milutovac u trsteničkoj opštini, a kako sarađuje i s Omladinskim kreativnim centrom „Vrnjačka Banja”, gde radi kao voditelj u grupi sa decom predškolskog i školskog uzrasta, ima priliku i da sa njima uživa u igri, dizajniranju i osmišljavanju novih edukativnih igračaka za taj uzrast. – Događalo se da nam dođu u posetu prijatelji sa decom koja se zaigraju s našim igračkama pa kad pođu kući, hoće da ih ponesu a onda naša deca udare u plač. Napravi se prava drama, ali uvek sa hepiendom – priča Ivanka o zgodama tipičnim za dečje ponašanje.

Iako je interesovanje veliko, igračke koje prave i dalje ručno u malim serijama poklanjaju deci prijatelja i ljudima koji znaju da cene ono što ne bode oči ni šljaštećim bojama ni firmom, već podstiče dečju maštu i inteligenciju. – Deca vole i kada im u vezi sa igračkama izmišljam priče o životinjama. Nadevamo imena mladuncima, ispredaju se basne i bajke, uživamo svi, a to i jeste cilj – da se kroz igru deca zabave i da sa radošću uče – naglašava Ivanka.

Nađa Orlić

Izvor: Politika