Pregleda (4)

Za svaku pohvalu je obećanje kancelarke Angele Merkel da će Nemačka godišnje izdvajati pola milijarde evra za očuvanje i širenje zaštićenih zona u prirodi.

Sredstva koja će Nemačka izdvajati za zaštitu biodiverziteta ne menjaju činjenicu da smo mi ljudi svojom delatnošću doveli do toga da su zaštićene zone uopšte potrebne.

Ribari ostali bez prihoda i bez hrane

Međunarodne ribarske flote opustošile su mora. Tamo gde su ranije lokalni ribari od ribolova imali pristojan prihod i hranili sopstvene porodice, danas vršljaju industrijske flote iz bogatih zemalja koje izvlače iz vode sve što se može izvući. Tako su nestale mnoge vrste, lokalni ribari ostali su bez prihoda i hrane, ali se zato u riblje farme sipaju tone djubriva i hrane kako bi se zadovoljila potražnja onih koji još mogu da plate ribu. Malo pomaže obećanih pola milijarde da se to ispravi.

Slična je situacija i sa prašumama, posle okeana najvećeg upijača ugljendioksida koji izbacujemo u vazduh u saobraćaju, industriji i paleći šume. Tu malo pomaže što je Brazil najavio da će do 2012. zaštititi još 600 hiljada kvadratnih kilometara prašuma u slivu Amazona. Naime, nastavlja se seča ostalih brazilskih šuma – na štetu lokalnog stanovništva kako bi se napravilo mesta za ono što se pogrešno naziva biogorivom.

Pluća sveta

Predstavnici industrijskih zemalja traže od nerazvijenih i zemalja na pragu industrijskog razvoja da očuvaju šume kao „zelena pluća" sveta. Međutim, u severnoj Americi i Evropi gotovo da više ni nema prirodnih šuma – odavno su posečene kao žrtve pohlepe. Ni tu mnogo ne pomaže 500 miliona evra koje je obećala Norveška. Naime, štete koje ljudi prave daleko su veće i samo novcem se ne mogu spasiti ni šume, ni mora.

Dakle, ostaje nam da ograđujemo zaštićene zone. Time je odgovoreno i na pitanje nije li iza žice mesto i onima koji su doveli do njenog podizanja. Pristup je potpuno pogrešan: umesto da učinimo nešto protiv pohlepe za profitom, radije ograđujemo prirodu.
 

Autor: H. Jepesen
 
Izvor: Dojče Vele