Pregleda (1)

Slavica Novović po zanimanju je šumarski inženjer i najveći deo radnog dana provodi u šumi, pešačeći po par sati da bi stigla do vrha planine i videla da li joj je drveće dobro...

Možete je sresti na šumskim stazama Ravne gore, Suvobor planine, Rajca. Ova neposredna žena rado će sa vama stati, popričati, pokazati vam sve lepote ovog kraja. A to će učiniti sa toliko ljubavi, jer ona dok govori o šumi, drveću, čini to nekako uzvišeno, dostojanstveno, kao da priča o najvećoj svetinji. Zove se Slavica Novović, po zanimanju je šumarski inženjer, zaposlena u Gornjem Milanovcu i, kako voli da kaže, sa radnim mestom u šumi. Istina, vrhovi planina koji grle ovaj grad u Šumadiji su mesto gde Slavica provodi najveći deo dana, gde pešači i po par sati. Strukom i ljubavlju štiti svako drvo, svaku stazu, izvor:
- Kada sam upisala pre dvadeset godina šumarstvo bila sam jedna od retkih devojaka na ovom fakultetu. Nekako, ovde kod nas vlada mišljenje da je ovo zanimanje više za muškarce nego za žene, ali mislim da to nije tačno. Potrebno je samo voleti ono što radiš i onda nema prepreka. Mislim da pol nije presudan i da i žene mogu dosta toga fizički da izdrže. Tačno je da znam da dođem sa terena u kaljavim čizmama, pokisla, nekada i promrzla, ali to mi mnogo ne smeta. Dovoljan mi je pogled na buket planinskog cveća koji sam ubrala na nekom proplanku, pa da zaboravim na sve teškoće koje moje zanimanje nosi sa sobom. Ne mogu sebe nikako da zamislim sa radnim vremenom od osam sati u kancelariji – priča Slavica.

Prva žena rukovodilac šumarima

Slavica je rođena i odrasla na Zlataru, među jelama i smrčama. Kuća njenih roditelja je na ravno 1200 metara nadmorske visine. Dok priča o svom rodnom kraju na momenat se učini kao da je u mislima već tamo, na brdu Vjeternik gde se, kako legenda kaže, ukrštaju vetrovi i dolaze šumske vile:
- Životna staza me jeste dovela u Gornji Milanovac, ali Zlatar je za mene centar sveta. Od njega sve počinje i sve se završava. Iz svog rodnog kraja i dan danas crpim energiju, inspiraciju. Zahvaljujući njegovim lepotama i ja sam zavolela prirodu i svoj poziv. Kada je došlo vreme da upišem fakultet nije bilo dileme šta ću odabrati. Želela sam da ostanem što bliže šumi, iako su se mnogi čudili šta ću kao žena u ovom poslu. Bila sam jedna od retkih, mada vidim da poslednjih godina sve više devojaka završava ovaj fakultet i ruši neke predrasude o ovom zanimanju – kaže Slavica.
Reklo bi se da je slučajno ili igrom sudbine došla da živi i radi u grad pod Rudnikom. Muž, po zanimanju farmaceut, ljubav iz studenskih dana, dobio je posao u ovoj varoši, mada ni on nije rodom iz ovih krajeva:
- Muž mi je iz okoline Nikšića i sigurno ni jedno ni drugo nismo slutili da ćemo se naći ovde. Isto kao što ja sada ne bih mogla da zamislim sebe da živim u Beogradu. Navikla sam i zavolela ovaj kraj. U mom životu ništa nije tako uobičajeno, svakidašnje. Svi žele da žive u prestonici, ali ja ne. Suprug sada radi u Beogradu, ali ja i deca smo ovde. On dolazi svakog vikenda, jer razume da se nikada ne bih navikla da dane provodim u gužvi, među nepoznatim ljudima koji samo negde jure i trče. Mala sredina ima svoje prednosti koje ja volim. U šali kažem da moj muž radi okružen ženama, a ja muškarcima, ali, na svu sreću, odlično se razumemo – priča Slavica.
Verovatno u istoriji Šumske uprave u Gornjem Milanovcu Slavica je bila prvi rukovodilac – žena. U prvi mah zaposlenima, pre svega šumarima, to je izgledalo neobično, jer kako će to njima jedna žena izdavati naređenja, nadzirati njihov posao:
- Nije bilo lako u početku. Sada posle dosta godina rada sve izgleda lakše, jednostavnije. Bilo je potrebno vreme i meni i njima. Sada, kad pogledam iza sebe shvatam da smo izgradili odlične poslovne odnose. Prvo sam se posvađala sa svima, a onda smo zajednički počeli da izgrađujemo to kolegijalno prijateljstvo, ali proteklo je dosta vode rekama dok im nisam objasnila da na terenu nema razlike u polovima i to što sam žena može da bude samo prednost, a ne mana – kaže Slavica.

Srećom nije plašljivko

Kada nije kiša Slavica na terenu provede po osam sati, prepešači dosta kilometara, jer priroda posla je takva. Valja obići i prekontrolisati da li je sve na svom mestu, da li je neko neodgovoran učinio neko zlo i narušio prirodnu ravnotežu. Kaže da je bilo potrebno vreme dok se navikla na listopadne šume rudničko-takovskog kraja. Ove ovde nisu ni nalik onim njenima na Zlataru:
- Šumu doživljavam kao avanturu gde na početku staze nikada ne znaš šta će te sačekati na kraju puta. Do mnogih vrhova do kojih moram doći ne može se stići terenskim vozilom, već put pod noge, pa hajde. Ima situacija kada me u šumi zatekne oluja, nevreme, grmljavina, a do prve kuće imam bar sat hoda. No, nisam plašljivica – priča Slavica.
I nije ova žena na terenu samo stručnjak, inženjer koji brine isključivo o drveću. Po obroncima planina ima ona dosta i prijatelja. To su uglavnom čobani koji tokom proleća i leta žive u svojim kolibama dok je stoka na paši. U svaki taj kućerak je ušla, sprijateljila se sa ljudima. To su uglavnom starci i starice kojima je svaki gost iz civilizacije dobro došao. U Slavici uvek vide drago biće koje im donese novine, nešto od potrepština iz grada:
- U svakoj toj ženi zabrađenoj u maramu i sa šerpom punom mleka vidim svoju majku i volim kada pričam sa njima. Kao da sam otišla u svoj rodni kraj i videla najdraže. Uvek me pitaju da li sam gladna, žedna, jer oni najbolje znaju kako je u planini – govori Slavica.

Važno je pronaći sebe

Zna Slavica da se kući vrati sa činijom tek ubranih šumskih jagoda ili zavežljajem pečuraka, buketom planinskog cveća - i za sebe, a i za drage. I nikada se ne odvaja od fotografskog aparata jer, kako priča, ne zna se kada nešto lepo i neponovljivo može da se zabeleži, ovekoveči. Nada se da će uskoro imati i svoju izložbu fotografija i pokazati sve lepote Suvobora, Rajca, Ješevca:
- Najveći deo fotografija je nastao u smiraj leta. To je nekih par dana u godini kada se prelivaju žuta, narandžasta, crvena, zelena boja. Mnogi dok šetaju to ne mogu da primete, ali za mene je to doživljaj. Drago mi je što sam i u svoju decu, Katarinu i Vojkana, uspela da ugradim tu ljubav prema prirodi i umetnosti – priča Slavica.
- U slobodno vreme Slavica i štrika, šije, tka. Njen dom krase i slike koje je sama naslikala, mnoštvo detalja koji su njenih ruku delo. Kaže da je sebe dobro spoznala i da tačno zna kada ima faze za čitanje, druženje, kada je za akciju. Tokom vikenda, bez preke potrebe, kada je cela porodica na okupu, ne ostaju u stanu. Uvek negde otputuju, naprave izlet. Voli i da se druži. Istina, priča ona, nema puno vremena za neka duga ćaskanja i ispijanja kafe, ali njena dugogodišnja prijateljstva su takva da iako se ne vidi sa drugaricama po par meseci niko se ne oseti zapostavljenim, obaveznim da se javi:
- Uspela sam da nađem svoju unutrašnju harmoniju, a onda je sve lako. Sebe smatram uspešnom, jer ja sam zadovoljna žena. Čovek se u životu mora pronaći, shvatiti šta želi od života, prvo od sebe pa tek onda od drugih. Mislim da sam sebe uspela da pronađem, shvatim i uživam u svakom danu provedenom u prirodi, sa porodicom, prijateljima, fotografijama, knjigom. To je lepota življenja – kaže Slavica.

Tekst: Dragana Milošević

Izvor: Lisa