Komentara (1)    Pregleda (46)

U engleskom jeziku reč „mobbing” je kovanica izvedena iz glagola „to mob” što znači napasti, nasrnuti, dok sama imenica „mob” označava grupu, mnoštvo ljudi, čak rulju. Širom sveta danas se ovom rečju označava jedan sociološko-psihološki fenomen zlostavljanja na radnom mestu.

U pitanju je, široko definisano, neprijateljsko ponašanje većeg broja zaposlenih prema jednom članu kolektiva. Mobing se manifestuje na različite načine, a svi imaju za cilj izolaciju i konačnu eliminaciju radnika sa posla. Ova vrsta maltretmana nije rasno ili seksualno motivisana, i njene žrtve su podjednako i žene i muškarci, svih profesija, položaja, starosti i socioekonomskog statusa. Što je osoba na višem položaju u firmi, načini mobinga će biti psihološki suptilniji i maligniji. Ponašanja koja spadaju u definiciju mobinga su verbalno napadanje, ponižavanje, ignorisanje, izolacija i vređanje.

Nova istraživanja pokazuju da žrtve mobinga psihički i fizički pate, tako što razvijaju mnoge psihosomatske poremećaje usled stresa koji imaju na poslu. Česte reakcije su nesanica, košmari, panični napadi i psihosomatske bolesti (infarkt i čir na želucu). Neka istraživanja ukazuju na mogućnost razvijanja i postraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Sve ovo posledično vodi velikom nezadovoljstvu na poslu, sniženoj produktivnosti i efikasnosti i konačno, napuštanju radnog mesta.

Neprijateljsko okruženje

Mobing može biti horizontalan i vertikalan. Horizontalni se odigrava između radnika na jednakom položaju po hijerarhiji u organizaciji, i podrazumeva da jedan ili nekoliko radnika kontinuirano, sistematski, u toku dužeg vremenskog perioda psihički maltretiraju i napadaju jednu osobu. Vertikalni podrazumeva da pretpostavljeni radnik zlostavlja podređenog, ili grupa podređenih radnika svog pretpostavljenog. Osnovni razlozi koji su identifikovani kao uzročnici ovakve neprijateljske komunikacije su ljubomora, zavist, kompeticija i osećaj ugroženosti. Jedan od veoma čestih uzročnika je vizija da će eliminisanje određenog zaposlenog dovesti do lične promocije ili unapređenja. Neprijateljska ponašanja se kategorišu u nekoliko tipova. Ignorisanje u verbalnom i neverbalnom smislu, prekidanje u razgovoru i neslušanje sagovornika spada u napad na mogućnost komuniciranja žrtve. Napad na njegovo održavanje socijalnih odnosa podrazumeva socijalnu izolaciju, tako što osobu ostali izbegavaju, ne razgovaraju sa njom, ne pozivaju je na dogovorene sastanke sa rukovodiocem, ili na neformalna druženja.

Među još suptilnije metode ubrajaju se napadi na ličnu reputaciju i profesionalnu stručnost. Tu spadaju ogovaranje, ismevanje, lažne optužbe i klevete, maliciozni komentari, kritikovanje nečijeg rada, stalno kontrolisanje, kažnjavanje i omalovažavanje nečijih postignuća. Takozvani sindromi „punog stola“ i „praznog stola“ podrazumevaju da se osobi daju previše laki i pojednostavljeni zadaci, čime se negiraju njene kvalifikacije i osoba se omalovažava, ili joj se daju preteški zadaci i kratki rokovi koje realno ne može da ispuni.

Naterani na otkaz

Jedan od faktora koji obezbeđuju pogodno tlo za pojavu mobinga je loša organizacija posla i slab menadžment. Takođe, loše prevladavanje konflikata među radnicima, za koje je zadužen menadžer, može vrlo lako prerasti u mobing. Iako žrtva mobinga može postati bilo ko, uočeno je da su neki ljudi češće mete ovog psihološkog maltretiranja. To su osobe koje drugi vide kao „poštenjake“, koji češće insistiraju na ispravljanju nepravilnosti u poslovanju, zatim mlade osobe na početku karijere, kao i osobe pred penzijom. Isto tako, žrtva mobinga će češće postati muškarac u grupi žena, kao i žena u grupi muškaraca.

Podaci koje je evropska fondacija za poboljšanje života i radnih uslova (European Foundation for the Improvement of the Living and Working Conditions) objavila 1998. godine pokazuju da su u Italiji 4,2 odsto zaposlenih bili žrtve mobinga. Noviji podaci, obelodanjeni na konferenciji u Italiji, održanoj 2004. godine u Nacionalnom savetu za ekonomiju i rad, koju je organizovalo italijansko udruženje radničkih sindikata, sugerišu da je taj broj veći za dva odsto, što je oko 1,5 miliona radnika. Uočeno je da postoje razlike u tipovima mobinga u javnom i privatnom sektoru. Dok su u društvenom sektoru češća ogovaranja, napad na privatnost i intimni život, kao i širenje lažnih informacija, čime se osoba dovodi u stanje psihološke neprijatnosti, u privatnom sektoru su frekventnija sistematska obezvređivanja i izolacija radnika, koji dovode do njegovog lakšeg otpuštanja, ili do samostalnog davanja otkaza. Studije obavljene u Švedskoj su pokazale da je iznad 10 odsto samoubistava rezultat mobinga na poslu. Ovakvi podaci ukazuju na potrebu da se ovaj sociološki fenomen temeljno izučava i planski prevenira.

Sprečiti ili lečiti?

Na pomenutoj konferenciji u Italiji, predloženo je nekoliko preventivnih mera za suzbijanje mobinga. Svaka kompanija bi trebalo da u saradnji sa sindikatom promoviše specifični „ugovor“ u kome treba da stoji sveobuhvatna definicija mobinga i prateći etički kodeks koji zabranjuje svaki vid uvredljive i neprijateljske komunikacije na poslu. Ugovor bi trebalo da predviđa treninge i edukacije za zaposlene kao i disciplinske mere koje žrtva može da pokrene protiv mobere. Jednom rečju, predlaže se da se fokus usmeri na povećanje vrednovanja ljudskog resursa kao takvog. Radnički sindikati širom Evrope već duže vremena insistiraju da se pažnja obrati na prevenciju i pomoć žrtvama mobinga. Mnogi sindikati su objavili vodiče za pomoć, na regionalnom i nacionalnom nivou. Od velike je važnosti da se u javnosti poveća svest o mobingu kao fenomenu i načinima njegovog suzbijanja, u čemu veliku ulogu igraju mediji. Ipak, pre svega je od značaja da se u zakonodavstvo uvedu odredbe koje bi štitile prava radnika na psihološki mir i zdravlje. Praktična iskustva u sprečavanju i prevenciji mobinga su velika, a među zemljama koje se u tome posebno ističu su skandinavske zemlje, na čelu sa Švedskom. U Švedskoj je mobing regulisan Krivičnim zakonikom, a žrtva mobinga je u mogućnosti da podigne optužnicu protiv mobera. Evropski parlament je 2001. godine obavezao svoje članice da donesu pravne regulative kojima će zaposleni radnici biti zaštićeni od mobinga. Nacionalna komisija za bezbednost i zdravlje na radu u Švedskoj još od 1989. izdaje pisani materijal o mobingu, koji koristi preko 300 kompanija, i koji je toliko popularan da je praktično postao bestseler. Mere koje su se pokazale uspešnim su pre svega prevencija zlostavljanja na radnom mestu, a to podrazumeva dobar i kvalitetan konflikt menadžment. Potrebno je da menadžeri budu temeljno upoznati sa načinima prevladavanja konfliktnih situacija i sprečavanja njihove eskalacije, kao i o umećima komunikacije sa zaposlenima. Jedan od načina prevencije je da se uobliči organizacioni poredak i etika ponašanja u kompaniji. Takođe, dobro je da svaka kompanija poseduje barem jednu osobu, savetnika, zaduženog za komunikaciju i međuljudske odnose. Ako je u firmi već došlo do mobinga, potrebno je ustanoviti mere zaštite zaposlenih od žigosanja i načine njihove rehabilitacije u profesionalnom i zdravstvenom smislu.

Zakon, kao krajnja instanca, treba da obezbedi pravo zaposlenih na fizičko i psihičko zdravlje, čime će se poslodavci obavezati da redovno vrše unutrašnju kontrolu radnog okruženja. Time bi se postiglo da mobing uvek na vreme bude primećen i da se blagovremeno i ispravno na njega reaguje.

Autor: Lana Vučičević, psiholog

Izvor: Biznis&Finansije