Pisanje će mnogima postati hobi, a ne i profesija

Da li su pisci kao grupa dospeli na listu ugroženih vrsta, ili će naći načina da se izbore s neprilikama i sačuvaju barem nešto od prestiža i moći koje su nagomilavali skoro sto pedeset godina, pita se Endru Baruh Vahtel u odličnoj knjizi Književnost Istočne Evrope u doba postkomunizma (Stubovi kulture, preveo Ivan Radosavljević). I bez velikog udubljivanja u književne probleme, jasno je da je danas opšti društveni status književnosti nesumnjivo opao.

Pisac se u Istočnoj Evropi našao na krhotinama ili je bolje reći marginama simboličke i ekonomske moći. Sergej Čuprinjin, glavni i odgovorni urednik moskovskog časopisa Znamia tim povodom kaže: U komunizmu su glavni i odgovorni urednik i pisci bili predmet opšteg uvažavanja. Urednik je čak mogao biti član Vrhovnog Sovjeta, a njegov položaj jednak ministarskom ili feldmaršalskom. Sada je status pisaca katastrofalno opao.

Najviše brine to što su književnici iz Istočne Evrope, gotovo nepovratno, izgubili nekadašnji visok status koji su imali na Zapadu. Dok je na vrhuncu Hladnog rata pojava Solženjicinovog 'Arhipelaga Gulag', prokrijumčarenog iz Sovjetskog saveza i istovremno objavljenog na nekoliko evropskih jezika, predstavaljala pravu senzaciju, danas jedva da se ko osvrne kad se pojavi neko novo delo iz ovog regiona.

Istočnoevropskim književnicima sve je teže da uopšte dopru do zapadne publike, naročito do sve važnijih anglofonih čitalaca, kaže Vahtel. Istočnoevropski pisci i izdavači primenjuju različite strategije kako bi doprli do čitalaca na Zapadu. Za sada se pokazalo da samo internacionalistički napisana proza i trivijalni žanrovi mogu imati uspeha na surovom tržištu knjiga na Zapadu.

Paradoksalna je stvar, ali očigledna je činjenica da se sve veći broj knjiga i časopisa obraća sve manjem broju potrošača lokalne visoke kulture. Previše je pisaca i izdavača, nebrojano mnogo je objavljenih naslova, ali je čitalaca sve manje pa su shodno tome i tiraži sve zanemarljiviji. Tačnije, sada se pisci obraćaju različitim nekoherentnim ciljnim grupama pa se ne može očekivati od pisca lepe književnosti da podjednako bude interesantan onome ko čita elitističku književnost koliko i onome ko uživa u trivijalnim žanrovima (kojih, ruku na srce, u istočnoevropskim knjižarama do pada komunizma i nije bilo). Usled toga, pisci u Istočnoj Evropi danas tragaju za rešenjima, od nagomilavanja poslova do različitih oblika razmenjivanja ranije stečenog simboličkog prestiža za nove položaje, na kojima imaju veće prihode i društvenu vidljivost, zaključuje Vahtel.

Kako ih javnost više ne prepoznaje kao devetnaestovekovne -očeve nacije- i dvadesetovekovne -savesti društva- pisci su postali neinteresantni medijima koji su sve i svja u potrošačkom društvu, jer se, ne bez razloga, kaže: koga nema na televiziji tog nema ni u stvarnosti. Zbog toga je nemali broj istočnoevropskih pisaca dobrovoljno otišao u političare pa čak i osnovao svoje političke stranke: Limonov, Havel, Ćosić, Drašković, Karadžić, Tudor, Rakitić... Nekima bi bilo bolje da su ostali samo pisci pa makar i neuspešni, barem ne bi dopali zatvora kao Limonov ili bili optuženi za najmonstruoznije zločine poput Karadžića.

U komunizmu su pisci imali status polubogova, bilo da je reč o državnim stihoklepcima ili disidentima. U komunizmu je bilo vremena na pretek i za čitanje i za pisanje, jer je gotovo sve funkcionisalo po sistemu -kako ćemo - lako ćemo-.

(Digresija: Rambo Amadeus - Amerika i Engleska biće zemlja proleterska: Neprijatelj kleti iz straha i sadizma / uporno ruši temelj komunizma / stanimo na rep imperijalizmu / povratimo ugled socijalizmu / Kataklizma, komunizma / Kataklizma, komunizma...)

Za razliku od komunističeke ere, sada se očekuje da pisci, urednici i profesori zaista rade da bi bili plaćeni što drastično smanjuje vreme koje im ostaje za kreativno pisanje. (...) Dakle, iako književni rad u Istočnoj Evropi još donosi dovoljno velik prestiž da bi privukao nove poslenike, sve je verovatnije da će usled finansijske situacije pisanje mnogima postati hobi, a ne profesija, procenjuje Endru Baruh Vahtel.

Izvor: Plastelin