Pregleda (58)

Ni jedna ljubav ne bi trebalo da nas zaslepi. Isto važi i za ljubav prema modi     
      
Koliko vas se zapitalo gde su proizvedene naočari koje vam tako dobro stoje ili, pak, farmerice, jakna, patike ili bilo koji drugi odevni predmet? Da li vam je ikada palo na pamet da postoji i druga strana medalje koja je, na užas mnogih ljudi zdrave pameti, sve mračnija i mračnija?

Naime, zahuktala modna (i ne samo modna!) industrija stvorila je od nas bolesne potrošače, a od ostatka sveta (tačnije zemalja tzv. Trećeg sveta) robove naših bolesti.
U Indiji, Kini, na Tajlandu i mnogim drugim zemljama postoje fabrike nalik na one iz perioda industrijske revolucije. Ako iole poznajete istoriju znaćete o čemu govorim. Podsetiću: u to vreme (radi se o 19-tom veku) porodice su umirale u eksploatatorskim fabrikama industrijalaca ( francuski pisac, realista, Emil Zola, napisao je potresne romane o ovoj temi). Prekomerni rad bez odmora, izgladnjivanje, seksualno zlostavljanje, ucenjivanje i svaki vid nehumanog ponašanja poslodavaca tokom dugog niza godina doveo je do velike revolucije radnika. Rezultat je bio donošenje zakona koji radnicima daje pravo na 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati zabave. Da vas podsetim i to da je praznik Prvi maj (na engleskom: The Labour Day) internacionalni praznik koji slavi baš to. Nije loše da malo istražite i dopunite praznine u mozgu u okviru poznavanja istorije.

Ovo govorim jer želim da vam pomognem da, poznavajući prošlost, bolje razumete sadašnjost.

Dakle, vratimo se na (surovu) današnjicu.

Teorija i prazna priča neće nas daleko odvesti. Zbog toga ću odmah početi sa (najboljim) primerom - NIKE!
Ovu kompaniju ne biram slučajno. Ne samo što Nike igraju vodeću ulogu u formiranju stila dece, kako u našoj, tako i u drugim zemljama, a, samim tim vam je i veoma bliska robna marka, nego i stoga što je ona jedna od najmorbidnijih i najbeskrupuloznijih eksploatatorskih kompanija na svetu.

Evo i dokaza.

Tokom 1970-tih godina najveći broj Nike patika pravljen je u Južnoj Koreji i na Tajvanu. Kada su radnici dobili nove slobode i plate počele da se povećavaju, Nike je krenuo u potragu za ,,boljom ponudom''. Našao ju je u Indoneziji, Kini i, najnovije, u Vijetnamu- zemljama sa slabo razvijenim zakonima o pravima radnika u kojima je jeftin rad obilan. U Kini i Vijetnamu zakon zabranjuje radnicima da osnivaju nezavisne sindikalne unije. To je bilo karakteristično i za Indoneziju do 1998. kada je sa vlasti zbačen diktator general Suharto. Ove tri zemlje su nastavile da budu glavna mesta gde se proizvode Nike patike. Zanimljivo je i to da Nike nema ni jednu svoju fabriku za proizvodnju; imaju ugovore sa različitim vlasnicima fabrika. Na taj način Nike pokušava da izbegne odgovornost za uslove rada u fabrikama govoreći da je ,,samo kupac'', što je potpuno neprihvatljivo i licemerno. Naime, Nike ne samo što diktira dizajn, materijal i cenu koju će platiti za proizvodnju, nego je i donosilac najvećeg profita fabrikama koje za njih rade.

The New York Times je objavio članak u kojem iznosi da u prve dve godine u kojima je Nike bio u Vijetnamu, jedan zvaničnik fabrike osuđen je za fizičko zlostavljanje radnika, drugi je pobegao iz zemlje tokom policijske istrage o optužbama za seksualno zlostavljanje radnika, a treći bio optužen za njihovo iskorišćavanje.

Nike je tako profitabilna kompanija i prodaje patike po tako visokim cenama da može itekako da priušti povećanje plata radnicima, a da cene proizvoda ostanu nepromenjene!

Da bacimo pogled na brojeve:

Nike, kao i sve druge kompanije, radnicima u ovim zemljama isplaćuje minimalac ili čak i manje od toga ili ništa!

Za pokrivanje najosnovnijih troškova života jedne osobe u Indoneziji potrebno je 37.50$, a za potrebe porodice 75$ mesečno. U sve tri zemlje o kojima je ovde reč, pristojni honorar značio bi 4$ dnevno. Nike je kompanija koja ima 8.7 biliona dolara(!!!) i prodaje svoje patike po ceni od 150$. To znači da može da plaća mnogo više, a da, pri tome, ne oseti ništa!

Osim toga, Nike je najveća kompanija patika na svetu i sebe stavlja na čelo kao idustrijskog lidera. Njihov moto rukovođenja je:,, na polju ljudskih prava... u zajednicama u kojima poslujemo, gledamo da radimo ne samo ono što se zahteva, nego i ono što se od lidera očekuje.''

Tačno je da je Nike doveo do otvaranja mnogih radnih mesta u jugoistočnoj Aziji i da ljudi žele da rade. Ali, žele i svoje dostojanstvo. Štrajkovi stotine hiljada radnika u Indoneziji, Vijetnamu i Kini nisu izmišljena priča iako vlasti u ovim zemljama kriju te informacije. Treba da znate da svi radnici koji štrajkuju stavljaju sebe u još veći rizik. Mogu da dobiju otkaz, da budu stavljeni na crnu listu za dalje zapošljavanje i, što je još gore, ispitivani i hapšeni.

Da vam, kojim slučajem, kroz glavu ne bi prošao izgovor poput rečenica ,,šta me briga za tamo neku Indoneziju; daleko je to odavde'' i slično, reći ću vam još nešto.

Srbija (sa okolinom), iako zemlja evropskog kontinenta, ima sve simptome karakteristične za tzv. zemlje Trećeg sveta.

Da li znate, na primer, da se deo kolekcije robne marke GUESS šije u Pančevu u bivšoj mesnoj zajednici pretvorenoj u krojački pogon?

Da li znate da je plata radnika u takvim pogonima u najboljem slučaju 60,00 dinara na sat (480,00 dinara dnevno), da šivenje npr. jedne haljine košta 8,00 eura, da dnevno 4 žene (to je najmanji mogući pogon) mogu da sašiju oko 40 komada tih istih haljina, a da se porudžbine kreću po nekoliko hiljada komada garderobe mesečno? Računajte sami. Evo vam još jedan zadatak: sve ostaje isto samo se cena sakoa kreće od 15 do 20 eura po komadu.

Ako sumnjate u moje reči, krajnje je vreme da širom otvorite oči, načuljite uši, krenete sa istraživanjem i, konačno, počnete da mislite svojom glavom!

Evo vam neke smernice:

www.globalexchange.org
www.educationforjustice.org/nikewages/index.html
www.oxfam.org

Ono što ćete preduzeti sada kada sve ovo znate ostavljam vašoj savesti.

Autor: Tanja Beljanski

Izvor: Happynovisad.co.yu