Menadžerska bolest - epidemija novog doba

Najčešće pogađa ljude srednje dobi, koji su na poslu izloženi svakodnevnom stresu. Paradoksalno možda, najviše pogađa one najambicioznije i najuspešnije, upravo one kojima okolina često zavidi na uspehu. Baš kako govori i ona stara latinska poslovica: "Što se penjemo na veći vrh, dublja je i provalija pod nama"
Krivac je naravno - stres. Stres je svojevrsni trag koji naše emocije izazvane raznim događanjima, ostavljaju na našem nervnom sistemu. Hemijski pokazatelj stresa je porast mlečne kiseline u krvi, slično kao što istu nalazimo u većoj koncentraciji u mišićima, nakon napornog fizičkog rada. Taj nivo mlečne kiseline smanjićemo tokom kvalitetnog odmora organizma, kako tela tako i "duše". Dakle, sposobnošću da se smirimo, neutralizujemo ili relativiziramo stresne situacije, pružamo organizmu šansu za oporavak i vraćanje na normalu.

Akumulacija stresa

Ako u tome ne uspemo, stresovi će se akumulirati. Znalci smatraju da takvih stresova, koje ne uspevamo poništiti, tokom dana doživimo barem 20 u proseku. Što je stres bio snažniji, dublje će se useći čak i u podsvest, te ga je zato teže anulirati. Naš nervni sistem nije poput čarobne sveupijajuće spužve koja neograničeno upija i upija... On ima svoje granice, dosta individualne, ovisne o godinama i o genetskim predispozicijama, bilo konstitutivno-fiziološkim, bilo karakternim.
Kad se pređe ta granica, taj akumulirani stres se transformiše u psihosomatsku bolest. Menadžerska bolest pogađa i muškarce i žene najčešće nakon četrdesetih, kod muškaraca su češće srčane bolesti, kod žena teskoba ili depresija. Javlja se dakle kod ljudi koji su na takvim pozicijama gde su izloženi konstantnom stresu. Osim rukovodilaca odnosno direktora, posebno su ugroženi ekonomisti, ljudi koji se bave estradnim poslovima i novinari.

Muškarci više na udaru nego žene

Naravno, muškarci su ugroženiji, ne samo zbog statistike (više ih je na odgovornim pozicijama nego žena) već zato što su i po prirodi ili možda "sociološkom nasleđu" ambiciozniji, više nego žene se dokazuju kroz posao. Ambiciozne i uspešne žene, koliko god im je možda u praktičnom smislu i teže ako imaju i porodicu, istovremeno im deca, briga o njima, često pomažu u neutralizovanju stresova nagomilanih tokom radnog dana.
Zašto je posao rukovodioca tako stresan? Koje su to ubojite misli, osećaji, želje? Često na neki novi posao, novu šansu, on "zagrize", doslovno kao da mu život, opstanak zavisi od toga. Naravno da nije propast sveta ako se određeni posao ne dobije, ili ako se ne obavi naročito uspešno. Ipak, njemu će se učiniti da jeste, da mu se rapidno ruši reputacija, da su mu konkurenti ovo jedva dočekali...

Kad se pali alarmna lampica?

Nadalje, što više ljudi i života njihovih porodica zavisi od tog "menadžera" veća je i odgovornost, pa i ambicija. Odgovornost je svakako ovde pozitivna stvar, no ona ne mora prouzrokovati i "bolesnu" ambicioznost. Jer sav stres, pa makar se činilo da nije bio uzaludan ukoliko je rezultat - uspeh, vraća nam se poput bumeranga. U nekom drugom obličju - psihosomatskom bolešću. U stvarnosti, ono na čemu rukovodiocima zavide, postaje njihov lični preteški teret, jer počinje ozbiljno narušavati njihovo zdravlje. A bez zdravlja, uzalud nam sve. Svi to dobro znamo, bar onako teoretski.
Alarmna lampica bi trebala da se upali onda kad postanemo svesni (ili nam drugi na to češće ukazuju) da više nemamo gotovo nimalo vremena za porodicu, prijatelje, hobije, ili čak ispijanje ritualne kafice. Kad shvatimo da ne možemo ili ne želimo biti opušteni. Kad ponosno izjavljujemo drugima da smo radoholičari.
Tada se trebamo upitati: "Čemu sve? Koji je cilj? Što je to što nas istinski usrećuje?"

Učimo pomalo i na američkom ili japanskom primeru. Amerikanci su u tom smislu već prešli sve granice, milion ljudi godišnje umire od kardiovaskularnih bolesti, infarkta. Japanci su opet najpodložniji moždanim udarima. Na stres svi reaguju na svojstven način. Nema formule - napetost, neuroze, glavobolja (migrena kao izdvojena i sigurna psihosomatska bolest), želučane i crevne tegobe, depresija, neurodermitisi, konstantno povišen pritisak s posledicama...
 
Bolje sprečiti ...

Stvari treba prepoznati dovoljno rano, a najpre je bitno uočiti koji smo "tip" i šta je tačno ono što nas najlakše izbacuje iz kolotečine. Usmeriti se, znači na uzrok. Nismo ni svesni koliko se u stvari radi stalno o jednom te istom "scenariju" odnosno fid-bek mehanizmu. Kad prepoznamo koje su situacije za nas posebno rizične, lakše ćemo se usmeriti i na rešavanje problema.

Psihosomatski bolesnici skloni su radije obilaziti stručnjake, tražiti sve bolje i bolje, često i sve skuplje i skuplje; tražiti dakle isključivo rešenja "spolja" umesto da se usmere najpre ka sebi, da porazgovaraju sami sa sobom. Jer i lekari uvek počinju od anamneze, od onoga što im pacijent kaže o sebi samom.

Ne smemo smetnuti s uma da pritisak prouzrokovan stresom, naš organizam stavlja u zahtijevniju situaciju nego da se čovek bavi teškim fizičkim radom. Naš mozak proizvodi hormone koji organizam pripremaju na aktivnost, stoga stručnjaci i tvrde da pomoći može upravo bavljenje nekim sportom ili aktivnošću, barem u tim "akutnim" trenucima. Dugoročno gledano, neminovne su nekakve tehnike opuštanja, od poznatih i priznatih do self-mejd i nama prilagođenih.

Teško ćemo uspeti promeniti objektivne okolnosti, sve ono što nas ugrožava. Jedino što možemo promeniti je naš doživljaj odnosno reakcija na okolnosti. Treba pokušati ne primati stvari k srcu, razviti mehanizme zaštite.
Ako naša psihofizička "konstitucija" odnosno karakter nije takav da znamo "stati na loptu" ili "izbrojati do 10", da znamo probleme relativizovati, ako se teško opuštamo, loše spavamo... tada je korisno barem "izbaciti" negativnu energiju, najgore je tu razornu bujicu sublimirati i stvoriti tako žarište potencijalnih "eksplozija". Pojednostavljeno rečeno: stavite do znanja šta vam smeta, nekome lice u lice, ili ako je to nešto, a ne neko - recite osobi od poverenja, izjadajte se, plačite (makar sakriveni od svih), da se metaforički izrazim - razbijte čašu! Sve je bolje od nagomilavanja loših emocija i glumljenja (trošenja energije još i na glumu) da je sve "pod kontrolom".

Pazimo kako dišemo, kako se hranimo, ali najvažnije od svega je pronaći neko vreme u kojem ćemo se posvetiti nečemu što volimo, ili što barem znamo da smo voleli, pa valjda možemo i opet veseliti se istom. I povratak starim dragim ritualima zahteva vreme, ili potrebno je i na dobro se naviknuti, prilagoditi... Važno je razdvojiti jedan svet od drugog, isključiti telefon ili barem mobilni, kompjuter...
 
Za one romantičare, pomoći će ona izlizana, ali ne i nevažna misao koju je izrekla Skarlet: "Sutra je novi dan", ili biblijski pandan istom: "Ne budite teskobni, svakome je danu dosta njegove brige..." ili tako nekako. A prilagođeno skepticima, cinicima, ljubiteljima crnog humora: "Čemu nerviranje? Iz života niko ionako nikad nije izvukao živu glavu!"
 
Nasmejmo se, naučimo odmahnuti rukom, pa i vi (pogotovo vi!) jako uspešni  ambiciozni i važni; svi imamo organizme na koje malo "korisne hemije" u vidu smeha i veselja deluje poput melema na ranu.

Autor: Elizabeta Hrstić

Izvor: SEEbiz